05 мар Zemlja izlazećeg sunca
Zemlja izlazećeg sunca, zvuči neverovatno mistično pogotovo što njena mitologija ima jako dugu istoriju preko dve hiljade godina. Želim sa vama podeliti jednu od mojih najvećih inspiracija – Japan. Njihova kultura i način života su nam veoma neobični i nepoznati. Japan je vekovima bio izolovan od kontinetalnog sveta i izgradio je vrlo specifičnu tradiciju i kulturu oslobođenu od spoljnih uticaja. Svet koji je prepun tajni o svojim običajima, pa nije ni čudo što izaziva toliko pažnje i divljenja.
Zemlja izlazećeg sunca nalazi se u istočnoj Aziji, u Tihom okeanu i leži na istočnoj obali azijskog kopna i proteže se od Ohotskog mora do Istočnokineskog mora. Glavni grad je Tokio, a četiri najveća kopna su Kjušu, Hokaido, Honšu i Šikoku.
Kandži znaci (kineski slovni znaci), koji čine naziv Japan u prevodu znače „poreklo sunca“ odatle je izveden naziv „Zemlja izlazećeg sunca“. Japanska reč za Japan izgovara se kao Nihon ili Nipon. Rasno, etnički i kulturno Japanci su najhomogeniji narod na svetu. Službeni jezik je japanski i govori ga 99,5% stanovništva.
Japanci koriste tri pisma kandži, katakana i hiragana, a po potrebi i latinicu. Pismenost u Japanu iznosi čak 99%. Većina škola ne zapošljava domare i osoblje za održavanje higijene već učenici i profesori posle nastave čiste učionice i školske prostorije. Na taj način uče decu poštovanju, odgovornosti i jednakosti.
Nacionalni cvet Japana pored hrizanteme je trešnjin cvet ili kako ga oni zovu sakura. Zbog obilnog cvetanja izgleda kao da formiraju ružičaste oblake. Japanci veruju da sakura donosi sreću i organizuju piknike ili kako je poznato „hanami“ što doslovno znači „posmatranje trešnjinog cveta“. Cvetanje sakure u Zemlji izlazećeg sunca označava početak proleća, đačke godine i fiskalne godine za privrednike. Sakura cveta u kratkom periodu i zbog njene lepote i kratkog trajanja, povezano sa njihovim budističkim uticajem, označava svest o prolaznosti života. Umetnici vekovima posvećuju svoje najlepše stihove i slike upravo trešnjinom cvetu.
Još jedna umetnička inspiracija je nezaobilazna planina Fudži. Fudži ili Fudži-san, što u prevodu znači „večni život“. Japanci planinu smatraju svetim simbolom i izgradili su veliku povezanost sa njom. U šintoizmu planina Fudži je prebivalište svih viših bića – kamija. Najstariji sačuvani crtež planine je na kliznim vratima iz perioda Heian koji datira iz XI veka. Planina je visoka 3.776m i zapravo je vulkan koji je zadnju erupciju imao 1707. godine, ali se i dalje svrstava u aktivne vulkane.
Većinske religije u Zemlji izlazećeg sunca su budizam i šintoizam. Šintoizam je najstarija japanska religija. Najposećenije šinto svetilište u čitavom Japanu nalazi se u gradu Kjoto i zove se Fušimi Inari, poznato po narandžastim tunelima od tori kapija. Svetilište je posvećeno kamiji Inari koja se smatra boginjom plodnosti, sakeja, pirinča i privrede.
Kjoto je bio glavni grad Japana sve do 1868. godine, kada je prestonica prebačena u Edo, odnosno današnji Tokio. Tokio znači „Istočna prestonica“, a Kjoto je kratko vreme bio poznat kao Saikjo što bi značilo „Zapadna prestonica“.
Čuveni pas Hačiko se takođe smatra nacionalnim blagom. Pas je ušao u istoriju zbog svoje odanosti vlasniku. Profesor Uenou je Hačika dobio 1924. godine. Hačiko je svog vlasnika profesora koji je predavao na tokijskom univerzitetu pratio svako jutro na železničku stanicu Šibuja i dočekivao ga prilikom povratka sa posla. 1925. godine profesor je doživeo infarkt na poslu usled čega je i umro. Hačiko je sledećih punih deset godina odlazio na železničku stanicu Šibuja svakog dana i čekao svog profesora gde je i uginuo. U čast Hačiku podignut je spomenik 1934. godine na istoj železničkoj stanici. Spomenik je srušen za vreme Drugog svetskog rata, ali je obnovljen 1948. godine. 2015. godine podignut je još jedan spomenik koji prikazuje Hačika i njegovog profesora kao konačni susret. Njegovi preparirani ostaci nalaze se u Narodnom muzeju nauke u Tokiju. Japanci Hačika smatraju simbolom odanosti, ljubavi i pravog prijateljstva.
Svet koji je i dalje obavijen velom tajni i poprilično zatvoren je svet gejši. Gejša u prevodu znači „umetnik“ ili „izvođač“. Njene veštine se ogledaju u različitim umetničkim stilovima, u muzici i plesu. I danas se smatra da gejše žive u paralelnoj realnosti koju one nazivaju – karjukaj. Devojčice koje bi krenule na obuku u kući gejša koja se zvala okija, nazivale bi se majko što znači „dete plesa“, hangjoku što znači „polu dragulj“ i o-šaku što znači „ona koja sipa piće“. Devojka koja premaši 21 godinu smatrala se starom da bi bila majko već bi mogla postati samo gejša. Ipak, one koje su se odlučile da prvo počnu obuku kao majko kasnije bi imale znatne privilegije kao gejše.
Jedino u Kjotu devojčice i danas mogu da započnu obuku kao moderne majko već sa 15 godina dok u Tokiju počinju sa 18 godina. Gejše i danas izazivaju veliku pažnju i retko kada ćete ih videti u javnosti, ako ih i sretnete u gejša distriktu videćete da su svuda postavljeni znaci da se gejše ne smeju dodirivati. Od njene frizure, pa preko šminke i tradicionalne odeće kimono sve do njenog kretanja i izvođenja gejša predstavlja živo umetničko delo. Ono što je interesantno je da su prve gejše bili muškarci.
Pored gejša nezaobilazna inspiracija su svakako samuraji. Samuraji su bili privilegovana plemićka vojna kasta feudalnog Japana sve do revolucije 1868. godine. Sama reč samuraj znači „onaj koji služi“. Jedino su samuraji imali prezime i oružije. Nosili su daišo – dva mača, katanu i vakizaši. Duša samog ratnika leži u dugom maču odnosno katani, dok vakizaši predstavlja krataki mač. Bili su u obavezi da izvrše sepuku ili ritualno samoubistvo ukoliko im je povređena čast. Sledili su Bušido, čuvenu Stazu ratnika. Samuraji koji nikada nisu imali gospodara ili su ostali bez njega zvali su se ronini. Samuraji nisu bili samo ratnici bili su veoma obrazovani i politički aktivni. Bavili su se poezijom, književnošću, kaligrafijom, uređivanjem vrtova i matematikom.
Manje poznato je da su postojale i žene koje su pripadale klasi samuraja i njihov naziv je onna-bugeisha što doslovno znači „žena ratnik“. Njihovo oružije je bilo naginata, dugačko koplje na čijem se vrhu nalazi zaobljeni mač i to je bila jedina razlika između samuraja i onna bugeisha.
Japanci jesu futuristi u poslovanju, ali su vrlo tradicionalni privatno. Njihova tradicionalna odeća kimono i danas se može videti na ulicama Japana čime pokazuju da poštuju svoju tradiciju. Izuzetno su vešti i prilagodljivi. Svakom iskustvu kojem prilaze, prilaze sa smrtnom ozbiljnošću kao da je pitanje života i smrti što je rezultat viševekovnog razvoja kulture pod vladavinom ratničke klase samuraja. Njihova posvećenost je na visokom nivou što se ogleda u neverovatnoj lepoti i skladu.
Zemlja izlazećeg sunca broji ukupno 22 lokacije koje spadaju u svetske baštine.
Ovo je jedan mali deo Japana. Ukoliko želite da zaplovite vodama ove mistične zemlje pozivam vas da se pridružite našoj Zajednici gde ćemo u narednih nekoliko nedelja opširnije pisati o Zemlji izlazećeg Sunca. Bavićemo se dubljom slikom samuraja, njihovom ličnošću i zapisima, Bušidom, kao i poreklom i obukom gejša, njihovom šminkom i odevanjem, legendama, šinto svetilištima i zanimljivostima ove drevne kulture.
Dobrodošli u Zemlju izlazećeg sunca!
- Avantura završena 10.04.2021.