27 мар Seksualno licemerstvo, frigidnost, iluzije i učenje

„Zagušljivo vreme seksualnog licemerstva, potiskivanje i sakrivanje prirodnih potreba, vreme „u kome se nije moglo da doživi čulno zadovoljstvo sa ženom, ako ona prethodno nije bila kao seksualni objekat ponižena.“

Ovo je rečenica iz knjige „Čovek i njegov identitet“ Vladete Jerotića, koja se već neko vreme vrzma u mojoj glavi. Prethodni tekst Ruševine i prihvatanja govorio je u jednom delu kako ljubav i ne pripadanje može da nas učine vrlo osetljivim, bespomoćnim i usamljenim…Kažu da je usamljenost najgora bolest. Zašto su ljudi usamljeni? A onda mi pada na pamet kako su ljudi postali tako frigidni?

Ne brine me što nam natalitet ne raste već frigidnost koja prouzrokuje to. Brine me što mnogo kvalitetnih ljudi ostaje samo, a samim tim i bez želje za osnivanjem porodice, bez volje, nade…Bez ičega sem milionitog pokušaja da se ponadaju i razočaranosti koja usledi i kao rezultat dobijaju veliki umor koji dovodi do odustajanja i bezosećajnosti.

Parovi šetaju jedno pored drugog potpuno beživotno, nezainteresovano i hladno. Često i jedan ide ispred drugog, gledaju u telefone…Držanja za ruku ima sve manje.

Sa čime se suočavamo? Najčešće sa terminom soboda. Sloboda je vrlo zapravo pojam sa merom. Danas pošto je sve slobodno sve je više zatvorenika, koliko priručnika o rasterećenijem životu toliko ljudi u haosu, koliko opcija za zaradu toliko više okova – robova. Čini mi se da nešto ne štima!? Oni bi da budu slobodni u emotivnom, poslovnom, privatnom smislu, da ih ništa ne guši, ne žulja, ne dotačinje, da se ništa ne rešava, ne komplikuje, ali da grade nešto vredno. Teško! Ako se bilo koja vrednost nađe pored merila Ništa teško da će biti bilo čega. A ako slobodu stavimo pored Ništa onda imamo beznađe i rupu bez dna.

Drugu stvar koju primećujem je ta površna, prividna strast u par lakih koraka do konačnog čina „sex“ da bi konačno nešto počelo.  Predigra koja se „mora“ proći što brže i lakše, jer smo mi odrasli i shodno sa time nećemo se igrati. Posle tog čina pošto je zadovoljena jedna od dva najveća nagona u čoveku teško da nastavka može i da bude. U redu je privlačnost, ali ne daje se ničemu drugom na značaju. Ne čeka se da se probudi bilo šta sem nagona i bez teških tema, odnosno očekivanja za dalje. Pusti da se samo razvija, spontano. Zapravo vrlo mali broj ljudi je sposobno za spontano. Iluzija! „Seksualna strast je obestrašćena, na mestu odnosa dvaju subjekata stvorio se odnos  predmeta.“ Još jedna savršena rečenica iz gore spomenute knjige.

Iluzija koja je još prisutna jeste da sve treba biti lako i vrlo jednostavno. Lako da se upoznamo, lako da se prihvatamo, lako da se ne svađamo, lako da menjamo drugu osobu, lako da ta druga osoba prihvata to, lako da dobijemo bilo šta od ljubavi i od života. Sve je jako lako i jednostavno. U životu nema komplikovanog, jer život je izuzetno shvatljiv i lak. Sem što u životu imamo nas, a mi kao pojedinci sposobni da razmišljamo već ne može biti lako. Em što se nosimo sa mislima i osećanjima u vezi sami sa sobom, našim željama, očekivanjima, snovima, em sa onim što nas okružuje i u odnosu sa drugima. A onda dolazimo na čuvenu slobodu u kojoj je sve dozvoljeno i sve je prihvatljivo, jer to smo mi, takvi kakvi jesmo i sve radi izbegavanja sukoba. Problem je što većina nije spremna na sukob sa samim sobom, a onda i na sukob sa onim što ga okružuje. Tu dugotrajne promene ne može biti, a niti slobode. Prividna luka mira i kratkotrajne sreće pred totalni krah.

Ne volim one klasične citate, ali ovde ću primeniti jedan. „Budite promena koju želite da vidite u svetu.“ Dovoljno je za početak u svom životu. Mi smo donekle tvorci svoje sudbine, a donekle ima i onaj faktor sreće. Kažu da sreća prati hrabre. Ukoliko se sukobimo sami sa sobom, prihvatimo sebe, a onda i zavolimo sami sebe…Moram spomenuti još jednu iluziju da čovek voli sam sebe. Većina nije sposobna da voli sebe na zdrav način i većina nije sposobna da voli uopšte. Zato je taj sukob, edukovanje, samospoznaja, rad, rad, rad,rad, rad i rad tako mukotrpan i težak. Ali je rezultat raj.

Sve je ogromno učenje. Učimo da čitamo, pišemo, brojimo, učimo o sebi, da poštujemo sebe, da negujemo sebe. Učimo da volimo, učimo se spontanosti, učimo da razumemo, učimo o drugima…Van Gog je jednom napisao bratu Teu: „Treba naučiti čitati, kao što treba naučiti videti i živeti.“ Sve se uči i nije sve tako na oku kao što izgleda Bogom danom“.

Jednostavnost jeste mudrost, ali tu mudrost treba dostići. Ne pada sa neba. Treba iskustvo, rad, učenje, upoznavanje, poraza, pobeda i godina. Slažem se da treba biti jednostavno, ali to nije uvek lako. Mi osećamo, a sa time se treba izboriti, opet naučiti upravljati emocijama i našim izborima na pravi način. Onda se zaljubljujemo u odnos koji neko ima prema nama, onda nas to obara sa nogu. Ostavljamo površne stvari kao manje bitne, ali treba malo da se pecnemo do svega ovoga. Tada shvatamo da ne tražimo samo slične sebi, već one koji bi nas dopunili i učinili celinom. Ono za šta se to naziva drugom polovinom.

Ako zaista uspemo da naučimo da prihvatimo i zavolimo sebe, onda možemo da prihvatimo i zavolimo drugog i tog nekog samim tim podstaći da postane onakav kakav može biti. Ljudi se menjaju jedino iz ljubavi i čine najbolju verziju sebe.

Ja se ovome nadam. Kroz svoje greške, odabire i neke lepe, a propuštene šanse da ću izvući najbolje od sebe, a samim tim i da će  se ta osoba naći na mom putu uz malo onog faktora sreće.

Teško je to naći i retko, ali nije nemoguće.

Spinoza je to ovako opisao:

„I zaista mora biti teško ono što se tako retko nalazi. Jer kako bi moglo biti da ga skoro svi zanemaruju – kada bi spasenje bilo pri ruci, i kada bi, bez mnogo truda, moglo da se nađe. Ali sve uzvišeno isto je tako teško kao što je retko.“