01 мар Ruševine i prihvatanja
Šta je umetnost? Šta je život? Šta mi predstavljamo? Šta u tišini pokušavamo da kažemo? Gledam masku koju sam počela da radim pre mesec dana, drugačija je od drugih… Pokušavam da opišem svoje emocije i opet se nekako nalazim u haosu. Možda je umetnost haos, možda ću zauvek biti u haosu, možda ću uvek biti ovakva i trčati za stvarima koje su nedostižne ili pogrešne…Kažu da se najbolja dela rađaju iz bola, kao i dete u krvi…Ne, nije to… Nije haos…Posmatram je već duže vreme, tako je lepa…Ne zaslužuje da bude tužna i da svaki pogled koji joj budem uputila podseća me na neki loš period.
Pokretanjem Praskozorja ja sam se dizala iz ruševina i želela da izgradim bolju priču. Nastajala su dela koja su opisivala taj proces. Nemam utisak da se taj proces nastavio, ne osećam sebe isto i znam da nisam u tom mučnom periodu svog života. Šta je to što fali? Šta je to što opet donosi tugu? Ljubav! Postavite sve kako treba u svom životu, ali ako ne pripadate nikome i niko ne pripada vama to može da vas oseti vrlo bespomoćnim i usamljenim. Biti sam i biti usamljen nije isto. Osećam se kao najudaljenija devojka na svetu, a ne najusamljenjija. Opet bacam pogled na masku, ne želim da te unakazim sa onima koji te nisu dostojni.
Razmišljam, gledam kroz prozor reku…gde je problem? Da li postoji problem? Zašto neprihvaćena? Zašto je uvek tako teško? U glavi mi je pitanje iz filma „Eat Pray Love“ koje se postavlja glavnoj junakinji koja reč je opisuje. Koja reč me opisuje? Koja reč opisuje moj izbor i redovno moj budući problem? Prihvatanje.
Najviše tuge i bola dolazi od toga da ne prihvatamo. Često smo svesni da neki naši izbori nisu naši najbolji izbori, još češće smo svesni da neki izbori nisu nas vredni i još više znamo da nismo krivi. Ah, taj osećaj krivice! Zašto ne prihvatamo? Ne prihvatamo da nismo dovoljni, ne prihvatamo da smo previše, ne prihvatamo da nismo bili voljeni, još veći otpor je da nismo bili dovoljno voljeni, ne prihvatamo da nismo bili dovoljno željeni, ne prihvatamo da neko može bez nas, ne prihvatamo da je nekom dan bolji ili isti kao svaki drugi dok se mi raspadamo i kupimo. Ponavljamo da smo mi ti koji su pravi, a da oni to uporno ne vide, da ne verujemo koliko su nas povredili, kakve su kukavice kada su nas pustili da mi sve privedemo kraju…Onda opravdavamo kako smo sigurno previše za njih, da se ne uklapamo u njihov šablon, da je naša greška što smo uvek bili tu za njih, da je bolje što smo izbegli tako nešto, ali i dalje ne prihvatamo da za nas tu nema ničega. I dalje smo na pola baterije i tužni.
Nekada mi nismo ta osoba koju neko traži, ma koliko izvanredni bili, ma koliko se trudili. Zašto ne prihvatamo istinu koju već znamo? Zašto onda imamo taj osećaj krivice bilo čega u vezi sa tim… Zašto tako surovo boli činjenica da nismo voljeni od strane pogrešnog izbora i kada znamo da tu budućnosti nema, čak je neki put i glasno ne želimo, ali ne prihvatamo tu činjenicu. Zar toliko dobro nas boli sve to? Odgovor je strah od nepoznatog, od nepoznate smirenosti. Ovako nam je sve poznato i nekako ćemo se zakrpiti, kao da smo Yugo i teraj dalje.
Opet je gledam, tako je posebna. Šta mi ti govoriš? Vraćam se na pomenuti film i kada glavna junakinja govori da su ruševine dar, one su odraz preobražaja…Da, jesu dar…Ovo je poslednja faza mojih ruševina. Ne osećam se loše, nije loš period, samo je poslednje pitanje i stavka kojoj je trebalo preuređenje. Osećam rezulatat jednog velikog rada i učenja u proteklih godinu dana i radujem se što se to učenje nastavlja u potpuno novom ruhu.
Preobražaja i promena će uvek biti, ali moja ruševina iz prošlosti koju sam toliko htela srušiti neće. Ne želim je srušiti, ona je moj temelj. Ne dam te u poslednjim trzajima zemljotresa. Svaki put kad te osmotrim celu vidim izlazak, a ne zalazak sunca. Vidim te obasjanu, staloženu i mirnu. Konačno te gledam celokupnu i kakva si u budućnosti. Gledam te u svojoj relanosti, a ne u nametnutoj.
Ne želim „u današnje vreme“, to ostavljam slabima. Volim ljude koji svojom ličnošću, svojom ruševinom i vedrinom održavaju vrednosti. Znate li da ima takvih ljudi? Takvih ruševina?Ooooo da, još kako ih ima! To su oni zaguljeni! 🙂
Vraćam opet pogled na masku…A ti? Ti me svaki put oduševiš svojom lepotom i mojim izborom. Ti si moj život i sve ono što me čini živom. Sve ono što vredi u meni. Daješ mi snagu da sebe nesebično dajem u osećaju i da se trošim, jer je umetnost osećaj. Isto tako mi daješ volju da ne dozvolim da svako kroji moju masku i da ispoljavam loše, već najbolje. Ljubav ono najjače.
Živite, osećajte jer je to umetnost. Radite na sebi, ne bojite se ruševina. Prihvatite sebe, ne krivite sebe. Prihvatite da ste otišli, prihvatite da se sa nekim ljudima ne razumete više. Prihvatite da vas je promena odvela negde drugde, a da ne znači nužno loše. Prihvatite da ih volite samo ne više na taj način. Prihvatite da ste pogrešili, da ste mogli bolje, da ste povređeni, da ste vi nekog povredili. Prihvatite da nekog niste vredni, da vas neko nije vredan. Prihvatite da ste neke ljude zadržali duže nego što je bilo potrebno, da ste neka prijateljstva prevazišli, prihvatite nove ljude, prihvatite da se negde niste pronašli, prihvatite pohvalu, prihvatite sebe…Niste vi u haosu, svet je u haosu.
Moja reč je prihvatiti. Da li sam? Nisam sigurna da sam još uvek, ali trudim se. Postala sam svesna. Ja sam tačkica kao ova devojka na slici. Oko mene je veliko prostranstvo samo se ne osećam više prazno. To je samo ogromna novina samospoznaje. Dobila sam novu tabula rasu.
Ovim tekstom želela bih da najavim i novu kolekciju koja će uskoro izaći pod nazivom 4.
Koja je vaša reč?
Spoznaja..Prihvatanje..Mir.
Sanja, hvala ti što si podelila svoje reči sa nama. 🙂
Draga moja Isidora,
čitajući tvoj tekst pitala sam se šta je na kraju i prijatno sam se iznenadila kada sam pročitala „prihvatanje“ ili „prihvatiti“.Dodala bih još da je veoma važno biti SVOJ u ovom haosu.
Hvala na lepom tekstu.Čekam novu kolekciju!!!!
Draga Zorana,
hvala na komentaru. Drago mi je da ti se tekst svideo. Slažem se da je veoma važno biti svoj. Najlepše se osećamo kada smo u skladu sami sa sobom i sa onim što jesmo. Veliki kamen pada sa leđa, srca kada spoznamo to.
Nastavak teksta sledi, a i kolekcija. 🙂