25 окт Reč

Reč zvuči čak i tako kratka, sama i jasna toliko moćno i veliko jer i jeste. Nikada nisam mislila o njoj posebnije nego danas. Reč ili kombinacijom reči napisane su najlepše knjige, a i najdosadnije, napisana su predivna ljubavna pisma, pesme…Pomoću reči izjavljene su mnoge ljubavi, utešeni su mnogi ljudi, ohrabreni, izlečeni, spašeni…Iskazana su tolika mišljenja, opisana su mnoga nedostajanja, strahovi, nežnosti, nade…reč…

Dovoljna je jedna reč da otopi srce, nasmeje, rasplače ili dovoljna je jedna jaka reč da završi jedno prijateljstvo, ubije jednu ljubav, ugasi jednu nadu… „Ali jedna Vaša reč učiniće da više nikada ne govorim o tome.“ Gordost i predrasuda, Džejn Ostin. Čak bi jedna reč ućutala i gospodina Darsija.

Pomoću reči kreiramo naša uverenja, smisao, opise, menjamo pogled na nešto…Čekamo i radujemo se porukama naših prijatelja, voljenih, porodice… Biramo reči da nekoga ne uvredimo ili da nešto bolje opišemo, i jako je teško i iritatno kada ne možeš da dođeš do reči.

Oduvek sam volela pisanu reč. Bila mi je uteha u najgorim trenucima, opisivala je uvek tako pažljivo moja osećanja i snove. Oplakala je sa mnom neuspele ljubavi, ali pružila mi je i sama ljubav i sigurnost. Uvek sam se osećala sigurno kada sam pisala, bez nje na duži period sve mi je delovalo tako pusto i nejasno, ali čim bih stavila na papir sve je dobijalo smisao ili dijagnozu 🙂

Često volim da posmatram ljude dok razgovaraju, da li se smeju, kakav im je pogled, da li im je prijatno, da li uopšte slušaju sagovornika, kako im telo reaguje na ono što im se govori i smejem se sa njima onako potajno jer mi je lepo da vidim kako reči razvlače nekom osmeh na lice.

Nekada ne moramo da ih izgovorimo uopšte pogledom mi osećamo reči i tišina ume tako divno da priča. Volim da kvalitetno ćutim, to zaista ne možete sa svakim.

Ipak mislim da je reč morala da me podseti svog značenja kada je došla usmenim putem kroz mišljenje koje je izazvalo moju duboku povređenost od bliske osobe. Međutim, isto tako sam spoznala njenu snagu kada je stigla kao ohrabrenje i podrška. Svaku reč koju bih napisala posle toga odmeravala bih je kao što i sada radim. Kakvu vibraciju nosi, kako zvuči, kako izgleda…Zaljubila sam se ponovo u nju samu i uvidela lepotu u skup reči koje su me povredile, kao i one koje su me ohrabrile.

Pamtim jednu priču još od osnovne škole, ne znam gde sam je pročitala, ali sam je zapamtila. Bio jednom jedan otac koji je imao problema sa svojim sebičnim i bahatim sinčićem. On je odlučio da svom sinu pokaže kakva je zaista moć reči. Izveo  ga je u dvorište i pokazao mu drvenu tarabu. Svaki put kada bi izrekao ružne reči koje bi povredile nekoga morao je da ukuca jedan ekser u tu tarabu. I tako je dečak redovno i uredno zakucavao svoje eksere u drvenu tarabu. Posle određenog vremena otac mu kaže da poskida sve eksere. Na kraju kada je dečak izvadio sve eksere rekao je ocu kako je taraba sada jako ružna i sva upropašćena u rupama. Otac je odgovorio da su to bile njegove reči, a isto kao i sa tarabom to reči rade i sa ljudima. Dečak se veoma postideo i od tada je vrlo pažljivo birao svoje reči.

Takođe, ovih dana me dirnulo još jedno mišljenje o rečima. „To je samo papir, ali i nije. To su samo reči, ali i nisu. Mi ćemo postojati samo kratko vreme, a papir će nas sve nadživeti. On će sačuvati naše krike, vikanje i urlanje, pevaće o našim mislima, osećanjima i frustriranosti, o svemu onome što je ostalo nedorečeno za života. Papir će biti glasnik za njihove voljene; reči potekle iz jedne glave, kontrolisane srcem što kuca. Reči znače život.“ Postskriptum, Sesilija Ahern

Mislim da svi vidimo značenje i moč samih reči, s toga nema potrebe dalje da pišem o tome. Pažljivo biram reči, ako moraju da iskažu neku istinu koja nije baš prijatna, onda nežno sa time. Ljudska duša može jako dugo da zadrži grubost kroz reči. Reči umeju biti kao nož. Moja majka uvek govori kako sve može da se kaže na lep način. Trudimo se da naše reči greju i budu nam prijatelji.