03 јул Ples sa grmljavinom

Izabela je naizgled bila obična kao i sve druge mlade žene. Imala je posao, svoje snove, planove za budućnost i sanjala je o velikoj ljubavi. Međutim, Izabela je takođe oduvek osećala da postoji u njoj nešto više. Nije umela da razume taj osećaj, u njenom telu postojao je potpuno drugačiji svet, pun slobode, boja i zvukova, ali put do tog sveta bio je zaklonjen čudnim zidovima straha i nemoći. Niko nije znao za njenu unutrašnju borbu, jer Izabela je vešto skrivala svoje osećaje iza svakodnevnog života.

Svakog dana, nakon posla, vraćala se u svoju kuću na ivici šume. Kuća je bila sa velikim prozorima kroz koje je mogla gledati u daljinu. Doselila se tu pre par godina, kontakt sa prirodom joj je postao neophodan. Nije umela to da objasni, ali uživala je da leži na zemlji usred šume i da oseća kako Zemlja diše, pokreće se i ima svoj ritam. Bila je opčinjena mesečinom dok ju je posmatrala duboko u noć. Ali, čak ni priroda koja je okruživala njen dom i taj osećaj koji joj pružala nisu uspevali da probiju barijeru koja je postojala u njoj, i dalje je imala utisak zatočeništva.

Jedne letnje večeri, kada su se tamni oblaci nadvili nad nebom, Izabela se radovala grmljavini. Volela je da je sluša i osećala se uvek živom tada, kao da svaki gen njenih predaka struji njenim telom. Ipak, Izabela je osetila da je nešto drugačije u ovoj noći. Vazduh je bio težak i ispunjen elektricitetom, dok su se prve kapi kiše počele da se spuštaju na zemlju.

Otvorila je širom veliki prozor i legla na kauč koji je bio pored prozora. Oluja se približavala i Izabela je to osećala vrlo napeto u svom telu, kao dete koje je preraslo svoju odeću. Počeo je jak vetar i krenula je grmljavina. Izabela se sećala kako je u detinjstvu zamišljala da je Bog ljut i da drži neku važnu lekciju ljudima. Sada, kao odrasloj ženi grmaljivna je za nju bila melodija, ples prirode i života u njoj. Osećala je čudnovatu razigranost, ali u isto vreme i mir.

Zatvorenih očiju i nemirnog uma zamišljala je plesne pokrete i sudare munja, svetlost koja obasjava dramatično nebo, glas koji budi i u isto vreme poziva da se pridruži plesu. Prepustila se kao nikad do tad i počela u mislima da pleše sa gromovima. Sa svakim udarcem groma njen um je bio sve otvoreniji i otvoreniji. Energija koja se stvarala probijala je sve granice koje su njoj do tada bile poznate. Osetila je strah, ali nije mogla da se odupre da ne ode još dalje.

Dok je oluja besnela, Izabela je osetila kako se njeno telo trese i transformiše. Njene ruke i noge su postajale snažne crne šape, a kosa je postala gusto krzno. Oči su joj se pretvorile u oštre i žarke, spremne da vide svaki pokret u mraku šume. Uzbudila je nova radoznalost  i znatiželja. Grmljavina je počela još jače, snaga vuka je počela da struji kroz njene vene. Osećala se moćno, prelepo i preporođeno.

Bez trunke straha, Izabela je istrčala iz svoje kuće, prolazeći kroz gustu šumu kao da je pozvana da se ponovo poveže sa svojim pravim ja. Pod šapama je osećala vlažnu zemlju koja je budila novu svest, spremna da istraži divljinu koja je oduvek bila deo nje.

Trčeći brzo i snažno, Izabela je osećala svaki mišić svog moćnog tela kako se pokreće u skladu sa ritmom šume. Kiša je padala na njeno krzno, osećala je vetar, svežinu koja je probijala u  svaki delić njene duše. Svaki grom je bio poput poziva na slobodu, na oslobađanje od svih ograničenja koja je sama sebi nametnula.

Stigavši na proplanak osvetljen munjama, Izabela je zastala i podigla glavu prema nebu. Osetila je snagu i slobodu tako duboko da je počela snažno da je zavija u ritmu grmljavine. Njeno zavijanje se stapalo sa zvukovima oluje, kao da su zajedno glasno svetu objavljivali potpuno oslobođenje.

Sunce je polako izlazilo iznad horizonta, osvetljavajući najlepši prizor koji je do tada Izabela videla. Stajala je na proplanku, osećajući duboki mir i radost u svojoj duši. Njeno srce je kucalo slobodno i snažno, znajući da je konačno pronašla put ka svojoj istinskoj prirodi i slobodi.