Anri de Tuluz-Lotrek

Mukotrpan život Anrija de Tuluz-Lotreka III deo

Anri de Tuluz-Lotrek, čuveni francuski slikar, čija su dela ovekovečila veseli, raskalašni i dekadentni Pariz sa kraja XIX veka kao i njegovo naličje – bedno stanovništvo Monmartra. Drugi deo o čuvenom francuskom slikaru možete pročitati ovde „Mukotrpan život Anrija de Tuluz-Lotreka II deo“.

Gimnazija „Uroš Predić“ Pančevo

Domaći rad za završni ispit školske 1972/73 godine/ junski ispitni rok

Oblast : Likovna umetnost

Tema: Mukotrpan život Anrija de Tuluz – Lotreka

Kandidat: Ljiljana Jezdemirović

U Pančevu, 25.V-1973

Kada je saznao od Zidlera da je prodao „Mulen Ruž“, Anri je shvatio da nema više šta da traži na Monmartru. Sećao se svih večeri kako je sedeo i slikao kan  kan i igračice. Zatim se pozdravio sa osobljem Mulen Ruža i Monmartrom.

Prihvatio je Morisov poziv i počeo je da izlazi u aristokratsko društvo. Prvi izlazak je bio u Natonsonovima. Čudno se osećao u tim blještavim dvoranama, ukrašenim svetlošću lustera, lepim nameštajem i ljudima u prekrasnim toaletama. Sve je bilo blještavo i lažno i on je to znao unapred.

Anri je počeo neprestano da izlazi u „Beber“, „Englesku kafanu“, “ Maksim“, „Pariška kafana“, „Foli Beržer“ gde je upoznao mnoge glumce, umetnike i mnoge plemićke porodice. Često je odlazio Sari Bernar. Pet godina je prošlo u ludom trku fijakera upoznavajući se sa mnogim lokalima. Oblačio se upadljivo, privlačio pažnju, služio koktele čak ih i izmišljao. Posle proživljenih pet godina Anri je sam sebi potvrdio da je to bila sve lakrdija satkana od povika:“Hej, kočijašu“, onda su se ređali barovi i mjuzikl-holovi. Sa dolaskom plakata kan kan je bio svuda tražen i mnogi su hteli da ga upoznaju, ali Anri se umorio od tog života, počelo je nešto polako u njemu da umire.

Danju je mnogo radio, a noću izlazio po barovima, da bi to sve izdržao mnogo je pio. Za to vreme mnogo toga se promenilo. Putovao je dosta sa majkom po svetu, često je odlazio u javne kuće pravio skice crteža i slike. U tim javnim kućama kao i u Monmartru nudile su mu se predstave u kabareima i u toj sredini Anri je našao dekor i tipove ljudi koji su odgovarali njegovom temperamentu.

Žoja kaže: „Njegova silueta je već postala legedarna u kabareima Monmartra, na igrankama, uvek je stojao na istom mestu kako bi imao isti ugao posmatranja. Od toliko slikara inspirisanih predstavama na Monmartru niko nije umeo sa mnogo istine da oživi taj vašarski svet sa nekoliko lakih poteza Anri de Tuluz-Lotrek postiže krajnju sintezu.“.

Njegov zalazak u javne kuće bio je predmet priča kruga u kome se kretao. Anrija je obuzimala neka potpuna nezainteresovanost po pitanju toga, čak i mirnoća kada se radilo i o spostvenoj izložbi. Svoju samostalnu izložbu otvorio je u galeriji Žojan i to je učinio pod Morisovim navaljivanjem. Sva ta gužva oko izložbe Anrija nije stvarno uzbudila, on je jedino čekao Dega da mu pokaže svoje slike iz javnih kuća, jer je smatrao da će ga on jedino razumeti. Paviljon gde je Anri de Tuluz-Lotrek izlagao za pola sata bio je prepun. Na izložbi zajedno sa grofom Komondom, poznatim kolekcionarom umetničkih dela došao je i srpski kralj Milan. Komondo je kupio sliku  koja je prikazivala ženu klovna kako stavlja steznik, a slika koju je kupio kralj Milan rađena je na platnu i bio je to portret „Šao-U-Kan“. Ova izložba je veoma uspela.

Posle zatvaranja izložbe došao je Dega sa Vistlerom. Gledali su zajedno sa Anrijem jedno veliko platno „Mulen Ruž“. Dega je našao da su njegove senke vrlo originalne koje su bile neobično zelene boje na licu jedne žene i njena savršeno naslikana kosa. Danas ova slika nalazi se u Umetničkom institutu u Čikagu.

Anri de Tuluz-Lotrek je retko zalazio na Monmartr, jer on nije bio više onaj stari, sada je zabava bila jedna trka za novcem koja se ostvarivala u velikim i bučnim lokalima.

Jednog dana njegova prijateljica Žan Avril sa kojom je imao dosta zajedničkog, upoznala ga sa Mirjam koja je bila manekenka. Bila je Jevrejka, u detinjstvu siromašna i iznad svega je volela slavu i uspeh, pa i ljude koji su to postigli. Ona mu se divila i uskoro su postali dobri prijatelji. Anri će sa Mirjam provesti nekoliko nezaboravnih meseci u svom životu i sve će ga to gurnuti u dno, ludnicu, a zatim će doći i smrt.

Ona ga je često pitala o slikarstvu, litografiji, a Anri joj je govorio kako je počeo i o svojim prvim uspesima. Uvek je dočekivao u kočijama ispred modne kuće gde je radila. Zatim su se odvozili na večeru i njenu sobu gde su dugo pričali o prošlosti gledajući kako pucketa vatra u kaminu. Za Anrija je ovo bilo nešto novo, nešto prijatno i iznenadno. Bio je srećan kao nikada u životu. Onaj mir što je nestao sada se vratio. Sa dolaskom leta sa Mirjam pošao je u Arkoš gde se nalazila njegova vila i lađica. To leto koje je proveo u jedrenju, plivanju, sunčanju i dugim letnjim večerima na terasi. Anriju se činilo da Mirjam sve čini da bi on bio što srećniji, želela je da nadoknadi sve što su uzele Deniza i Mari, da zaboravi svoj izgled i dugu samoću. Anri nije hteo da se zaljubi u Mirjam, ali nije mogao da pobedi sebe i svoje srce. On ju je sve više voleo i voleo.

Moris je došao u posetu pred kraj leta i predočio Anriju da će uskoro izlagati u Londonu, u galeriji Gulip. Anri se vraća u Pariz sa Mirjam, ali oseća da će je uskoro izgubiti.  Anri je otišao za London, kralj je uzeo dužnost otvaranja izložbe. Kada su pristigle Anrijeve slike direktori i izdavači bili su zaprepašćeni zbog velikog realizma, pa su se bojali da ne izazove veliko negodovanje. Anrijeve misli bile su uz Mirjam koja mu se uopšte nije javila od kako je otišao iz Pariza. Bio je bolestan od groznice i uznemirenosti. Došao je u galeriju da sačeka kralja, ali usred velike količine alkohola Anri je zaspao i probudio se kada je kralj otišao. Kada se probudio odmah je otišao na stanicu i otputovao vozom za Pariz. Dočekala ga je gospođa Lube i predala mu jedno pismo. To je bilo oproštajno pismo od Mirjam koja je otišla sa drugim čovekom. Anri je bio skrhan od bola. Na pozornici života Anrija de Tuluz-Lotreka zavesa je počela da pada.

Nastale su duge noći lutanja od lokala do lokala na Monmartru, gonjen stalnom željom za pićem da bi zaboravio svoje razočarenje, svoj poraz u životu. Od pića se onesvešćivao, tada bi ga detektiv Patu odvodio sa mukom kući gde ga je godpođa Lube stavljala da spava. Mnoge prijatelje je izgubio i na kraju se posvađao i sa Morisom. Ali Mirjam nije mogao da zaboravi, ona je još bila u njegovom životu. Shvatao je da umire sve više i više. Jednog dana otišao je majci kao mnogo godina ranije, želeo je da ga odvede kod lekara i da se izleči. Ona je htela i razumela ga, ali je isto znala da se Anriju bliži kraj. To se nije ostvarilo Anri se vratio na Monmartr i nastavio da pije.  Zdravlje je počelo da se ruši, nervi su popustili.

U pijanom stanju dolazili su napadi besa i onda je vikao i vređao svakoga pored sebe. Gospođa Lube je često plakala gledajući Anrija kako se primiče ludilu. Mirjam je bila ne samo u njegovim mislima, već tu pored njega. U atelje je donosio vreće peska i posipao ga da bi što više ličilo na Arkoš gde je bio srećan sa Mirjam. Priviđali su mu se insekti i u jednom priviđenju je pao niz stepenice. Zatim su ga smestili u dom za oporavak duševnih bolesnika.

Anri se oporavljao i mrzeo je tu kuću. Sada je shvatao Vinsenta zašto je postao tako miran. Uskoro su mu dali da slika i on je sa neverovatnom memorijom oživljavao slike iz cirkusa. U to niko nije mogao da poveruje. Moris je jednog dana došao i znao je da Anri nije lud i da će ga izvući iz te kuće. Anri je bio presrećan kada ga je video i pokazao mu je svoje crteže.

U pismu koje je dobio od gospođe Lube zaglavlje je bilo od Ministarstva lepih veština, predložili su ga za orden Legije časti zbog svojih umetničkih uspeha. Anri je uskoro izašao i dočekan je od svojih straih prijatelja. Godinu dana Anri je proveo miran život bez pića i izlazaka slikajući portrete koji su ga sada veoma interesovali. Ali uspomene na Mirjam nisu prestajale i opet je počeo da pije. Uskoro su se javili grčevi u stomaku i jednog dana kada je dobio jak napad znao je da je to kraj. Nije hteo da umre na Monmartru odvezao se majci. Malrome bio je tih i miran, Anri je proživljavao poslednje dane svog života. Grofica Adele dugo je sedela i razgovarala znajući da poslednji put gleda svog Ririja. Anri je čekao svog oca. U to stiže vest da je Komondo dao svoju kolekciju u Luvr i da je primljena. Tako je Anri de Tuluz-Lotrek ušao u Luvr. Otac je stigao u poslednji čas sa željom da mu Anri sve oprosti i da zauvek ostane kod grofice Adele.

Kroz sivilo koje je padalo na Anrijeve oči video je još majku i njeno lice obliveno suzama, koja mu je govorila da spava. Anri je znao da mrak dolazi iznutra, iz napola mrtvog već tela tiho prošaputao:“Ti mama, niko drugi osim tebe“.

Ceo život Anrija de Tuluz-Lotreka bio je jedan bolan vrisak. Samo su slike nadoknadile lepotu koju nije mogao naći u stvarnom životu.

Koristila sam literaturu „Mulen Ruž“ od Pjera La Mira, „Istorija umetnosti od Đota de Sezana“ – Majkl Levi, mala enciklopedija umetnosti u izdanju „Nolita“ sa nazivom „Mulen Ruž i drugi kabarei“.

Kraj.

 

0 0 vote
Article Rating
Podelite tekst sa prijateljima!
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments

Prijavite se u email zajednicu!

Dobro došli na let broj 091107, avio kompanije Praskozorje sa polaznog aerodroma Avantura. Planirano vreme putovanja par sekundi do odredišta Zajednica. Želimo Vam prijatno putovanje!

PRIJAVITE SE DA DOBIJATE NOVOSTI SA SAJTA
Email adrese ne ustupaju se trećim licima ni pod kojim uslovima.

POSETITE INBOX ILI SPAM / JUNK SANDUČE
Uspešno ste se prijavili, hvala!