03 апр Mukotrpan život Anrija de Tuluz-Lotreka II deo

Anri de Tuluz-Lotrek, čuveni francuski slikar, čija su dela ovekovečila veseli, raskalašni i dekadentni Pariz sa kraja XIX veka kao i njegovo naličje – bedno stanovništvo Monmartra. Prvi deo o čuvenom francuskom slikaru možete pročitati ovde „Mukotrpan život Anrija de Tuluz-Lotreka I deo“

Gimnazija „Uroš Predić“ Pančevo

Domaći rad za završni ispit školske 1972/73 godine/ junski ispitni rok

Oblast : Likovna umetnost

Tema: Mukotrpan život Anrija de Tuluz – Lotreka

Kandidat: Ljiljana Jezdemirović

U Pančevu, 25.V-1973

Te večeri svirala mu je na klaviru. Bila je neusiljena u ponašanju i Anriju je to godilo, jer je imao utisak da ne primećuje njegove nedostatke. Pozvala ga je da se prošetaju poljem. Od tog dana svako posle podne Fortenakovi su dolazili Anriju i grofici Adeli. Dve stare drugarice sedele su na terasi i dugo pričale o svojoj prošlosti, a Anri i Deniza nalazili su neko zadovoljstvo u šetnjama već od samog početka. Anriju se svidela Deniza, ali je ubeđivao sebe da ne sme misliti na to i zaljubiti se u nju. Deniza mu se divila i govorila da je najbolji čovek na svetu. Ubrzo su se veoma sprijateljili, ona mu je mnogo pričala o svom detinjstvu na ostrvu Tahitiju, a on se vraćao u detinjstvo i pričao o pobratimu Morisu, sećao se bolnih uspomene o svojoj  bolesti i o životu i studijama na Monmartru. Bio je sretan sa njom i poželeo je da je portretiše. Slikao je sa najvećim uživanjem dok je gledao kako jede keks.

Dani su brzo prolazili i bližio se njihov odlazak. Rastanak je bio na dan njegovog rođendana. Na taj dan svi su bili veoma lepi, veseli, a najlepša među njima bila je Deniza. Na kraju večeri odlučio je da joj prizna da je voli. Kada su ostali sami on joj ponudio da je prati do kraja života i da je učini srećnom. Ona je bila iznenađena, rekla je da je nije dobro razumeo i da ga ona ne voli. Posle toga došle su uvrede i mučni trenuci te bolne scene. Bio je duboko razočaran, verovao je da Deniza nije kao ostale devojke i da će ona moći da ga voli.

Grofica Adela znala je šta se dešava sa Anrijem i nju je to bolelo u duši, jer je znala da će Anri doživeti veliko razočarenje. Te večeri je odlučio da ne otputuje u Sanremo i Firencu, već da se vrati na Monmartr, jer je samo tamo mogao živeti. Shvatio je da ma gde da ide uvek će biti usamljen. Grofica je imala utisak da joj Anri izmiče zauvek iz ruku, ali ona će ga verno čekati i voleti sve do njegovog kraja.

Kada je stigao na Monmartr saopštio je gospođi Lube da će ovde od sada i stanovati i ona je bila veoma srećna zbog njegovog povratka. Pošao je da poseti svoje stare drugove. Tada je video da se mnogo toga promenilo za vreme njegovog odsustvovanja. Rašu, Gozija i Anketen, svi su se sada oni borili za hleb i da nekako ublaže svoju bedu. Hteli su i dalje ostati oni stari prijatelji, ali život ih je potpuno odvajao. Vinsent Van Gog je bio jedini koji se zaista obradovao Anriju. Ali Vinsent je bio bolestan, izgubljen. Imao je često napade, nervi su mu potpuno popustili. Jednog februarskog dana otpratio ga je na voz koji je putovao za Aro. Izgledao je kao da je izgubljen na toj stanici. Posle nekoliko dana otputovao je i Rašu. Položio je ispit  i dobio je mesto čuvara u muzeju. Tako su sve veze sa prošlošću nestale.

Anri de Tuluz-Lotrek se bacio na posao, osećao je da već dugo nije radio. Noću je izlazio i od nekih poznanika doznao šta se sve promenilo na Monmartru. Odlazio je često u javne kuće. Tamo je našao prijateljstvo, u njihovom društvu osećao se prijatno. Slušao je njihove priče, a one su se sve poveravale kao nesretnom stvorenju koje bi moglo da ih razume, jer i premu njemu je život i stvarnost bila surova. Tako je prošla čitava godina.

Jedne večeri svratio je u „Le Mirliton“. Tamo je slušao Aristida Brijana, kompozitora „realističkih balada“ i sam ih izvodio na jednoj maloj pozornici. Njegovo remek delo kako je on smatrao, a i ostali koji su ga slušali bila je pesma „Jedna iz Sen Lazara“. Zamolio je Anrija da mu napravi  mali crtež koji bi bio ilustracija na koricama nota. Anri je nacrtao crtež i pesma „Jedna iz Sen Lazara“ postigla je ogroman uspeh. Anri de Tuluz-Lotrek nije imao koristi, ali mu je to promenilo život. Mnogi su dali komentare o crtežu jer ih je on uzbudio.

„Crtež koji svedoči o neverovatnoj pronicljivosti i sigurnosti ruku jednog mladog i nepoznatog umetnika.“

„Potrebno je da ljubitelji umetnosti sa interesovanjem prate rad tog mladog, ali ipak već majstorskog radnika.“

Zatim je došla još jedna pesma Brijanova sa Anrijevim crtežom i ona je doživela nezapamćen uspeh. Sada je Anri de Tuluz-Lotrek bio veoma poznat na Monmartru i svi su ga sa poštovanjem pozdravljali.

Jednog dana iznenada u Anrijev atelje ušao je Moris, Anri se veoma obradovao, posle 15 godina video je svog najboljeg prijatelja, svog pobratima. Anri mu je poleteo u zagrljaj.

Jedne večeri u „L`Eli“ upoznao je jednog interesantnog stranca. Ime mu je bilo Šarl Zidler. Pošto će idućeg proleća biti izložba i doćiće mnogi ljudi iz svih krajeva sveta, on je odlučio da sagradi lokal i da kao obavezna tačka programa bude i kan kan. To će interesovati strance koji će biti željni da što više vide i prožive. A ime lokala biće „Mulen Ruž“.

2. aprila 1889. godine gospodin Sadi Karno objavio je da je velika svetska izložba zvanično otvorena. Svi najugledniji ljudi sveta i Pariza došli su da vide izložbu i fantastičnu Ajfelovu kulu koja se uzdizala iznad Pariza. Na Monmartru „Mulen Ruž“ okrečio je svoja crvena zaslepljujuća krila. Zidlerova zamisao postala je stvarnost. U lokalu su se izabrale najbolje igračice, a predvodnica grupe koja je igrala i osmislila igru kan kan bila je La Guli. Anri je bio najradije dočekan gost.

Na kraju godine Anri de Tuluz-Lotrek je dobio pismo od „Društva dvadesetorice“ koje ga poziva da izlaže u Briselu.

Novu godinu dočekao je kod majke, a zatim se odvezao u „Mulen Ruž“. Posao je nekako išao vrlo slabo. Zidler je bio očajan. Zamolio je Anrija da napravi plakat koji će upoznati Parižane sa Mulen Ružom. Iako se plakat Sera nalazio na svakom ćošku mnogi Parižani nisu znali za Mulen Ruž. Anriju se predlog učinio čudan, ali ga je odbio, jer ga nisu zanimali plakati i nije znao da ih radi. Ali Zidler je bio nesavladiv i rekao je Anriju da će Čiča Kotel pokazati mu i pomoći u izradi.

Januara 1890. godine Anri de Tuluz-Lotrek izlagao je u Briselu. Po povratku pričao je Kamiju Pisaru i Dega šta mu se sve desilo. Pričao je o utiscima, kritičarima, o de Gru koji je na račun Vinsenta Van Goga izrekao nekoliko uvreda. One su se odnosile na njegovo duševno stanje i o događaju kada je u nastupu odsekao svoje uvo. Anri je čuo i nije mogao da dopusti da Vinsenta tako vređa i izazvao ga na dvoboj mačevima. Do dvoboja nije došlo, de Gru je morao izaći iz sale, a predsednik Društva se izvinuo zbog tog incidenta.

Vraćajući se kasno Anri je susreo zadihanu devojku. Ona je molila Anrija da kaže da je bio sve vreme te večeri sa njom. Jurio je podnarednik Baltazar Patu koji je vodio moral i red na Monmartru. Devojka je bila prostituka bez knjižice. Anriju je bilo žao i slagao je da bi je zaštitio. Zvala se Mari Sarl. 18 godina, plava sa zelenkastim očima. Rođena u sirotinjskom kvartu u ulici Muftar. Otac joj je bio pijanica, majka je prodavala robu na kolicima. Rastući u takvoj sredini rano je krenula stranputicom. Anri je bio srećan što se našao nekog ko će sa njim deliti krov. Znao je njeno poreklo i čime se bavi i to ga je bolelo, ali on sada nije hteo da misli na to. S njom sva soba bila je ispunjena i on je bio veoma srećan. Kada je uočila kod njega tu sreću, počela je da ga muči govoreći da će da ode, pravila je scene i vređala ga. Anri je sve trpeo i strepeo da ne ode.

Uzimala mu je sve više para i skupljala da dobije dozvolu za prodaju robe na kolicima, kao njena mati. Zbog toga je grofica Adele veoma patila, a gospođa Lube često plakala. Slikao je jako malo. Anri je mnogo patio zbog njenih uvreda, ali nije mogao da zamisli život bez nje, naučio je na nju. Uvek je postavljala pitanja koja su ga najviše bolela i ponižavala ga. Ponovo je pošla sa čovekom koji je pripadao njenom niskom i besramnom svetu. On joj je uzimao sav novac. Anri je uvideo da je zaljubljena i da bi za tog čoveka uradila sve. Vraćala se Anriju kao čoveku od kojeg bi mogla da izvuče što više para. Njen odnos prema njemu je bio lažan i Anri je odlučio da to sve prekine iako je znao da će to njega pogoditi. Zamolio je da napusti njegov stan i da je od sada slobodna. U njegov atelje ponovo se vratio mir i spokojstvo.

U maju iznenada u atelje uđe Vinsent. Anri se nije ustručavao da mu pokaže koliko se raduje njegovom dolasku i koliko ga to čini sretnim. Posle te duge patnje dolazak Vinsenta bio je kao zračak sunca u njegovom životu. Ali Vinsent više nije bio onaj stari. Njegova divlja snaga nestajala je, postao je miran i zaplašen i nije bilo njegovih brzih kretnji rukama. Bio je umoran. Vinsent je Anriju, starom prijatelju pričao ceo događaj napada ludila i odsecanje sopstvenog uva. Kako je Teo doputovao iz Pariza i smestio ga u ludnicu Sen Remi. Tamo su mu dozvoljavali da slika, kaluđerice su bile dobre prema njemu, on se smirio i vratio opet stvarnom životu. Anri ga je molio da sve zaboravi i da počne nov život. Zatim su otišli na ručak kod Agostine i pritom su se sećali svojih studentskih dana. Zatim su se vozili Parizom. Te večeri Anri je imao osećaj kao da poslednji put vidi Vinsenta. Onog Vinsenta kojeg je poznavao više nije bilo. Kada su stigli u Site Pigao gde je stanovao Teo, Vinsent se osmehnuo bolnim osmehom i na holandskom kazao Anriju „Zbogom, prijatelju moj“ pružajući koščatu ruku. Anrija je mnogo pogodilo to što je i Vinsent znao da se više nikada neće videti. Anri ga je isto pozdravio na francuskom i bilo mu je strašno teško, neki bol ga savladao. Uskoro Vinsent je izvršio samoubistvo.

Posle odlaska Mari Sarl, Anri de Tuluz-Lotrek je počeo da uči o litografiji, jer je želeo što pre da završi plakat koji je obećao. Ceo septembar i oktobar Čiča Kotel je podučavao Anrija koji je imao urođeni dar za litografiju. On je na novi način prskao kamen  četkicom za zube sitnim kapima. Čiča Kotel veoma se iznenadio. U tom trenutku ulazi Morison vrlo uzbuđen. Javljeno mu je da je Teo doživeo srčani udar i da je prenet u Holandiju. Sad on mora da preuzme upravljanje galerijom.

Anri de Tuluz-Lotrek je radio prema skici La Guli sve dok nije dostigao savršenstvo linija i optički efekat. Rad je bio veoma težak, a boje su bile neobične, jarke za plakat. Uskoro treba plakat da bude odštampan. U to vreme Društvo nezavisnih umetnika organizuje proletnju izložbu i ponudili su Anriju da izradi katalog.

Jednog februarskog popodneva dok su se vršile poslednje pripreme za izložbu Sera i Anri vešali su Vinsentove slike. Sera se često zakašljavao, izgledao je veoma umorno. Dok je podizao sliku savladao ga jak napad kašlja. Anri ga je otpratio kući. Sera se nije pojavio u Paviljonu. Izložba se otvorila i slike Sera su proglašene za najsmešnije, govorili su da „slika konfetima“.Svaki dan Anri je odlazio kod njega da bi video kako mu je. Jednog dana Sera je umro, kada je Anri čuo zaplakao se. Sada su već mrtva dva umetnika koji su bili mladi: Vinsent i Sera. Sutradan je Anrijev plakat osvanuo na ulicama Pariza. Ceo Pariz je brujao o plakatu. Preplitala su se mišljenja o njemu. Neki su govorili da je remek delo, a neki sramota. Pariz je bio iznenađen i uzbuđen. Njegovo ime nalazilo se u svakom građaninu koji je video plakat. Novine su pisale da je; „Anri de Tuluz-Lotrek izneo umetnost na ulicama. Na plakatu La Guli zvezda sa balova Mulen Ruža predstavljena u punom zamahu na onoj smeloj kompoziciji.

Ovim svojim i to prvim plakatom Anri je počeo da se bavi litografijom i to zaista majstorski. Odmah je proniknuo u zanat i obnovio umetnost plakata  koja je bila izgubila na značaju. U buduće ređaće plakat za plakatom, imaće ih 363, različiti po sadržaju, zračiće izuzetnim vrednostima crtača i slikara. Anrijev život od tada se potpuno promenio i Moris ga je molio da se opet vrati u krug aristokrata koji ga sada žele upoznati i videti. Pariz mu je otvorio vrata i Anri de Tuluz-Lotrek je postao slavan slikar.

Jednog dana u atelje ušao je stari grof, sav besan na Anrija što je naslikao taj plakat. Došlo je do žučne scene, grof je plakat nazvao pornografijom i osuđivao je Anrija kakvim životom živi na Monmartru. Anri je rekao da svako ima svoje pribežište, a njegovo je piće i da on pije sve više i više, jer nalazi zaborav o svom izgledu. Posle toga više nije video oca do svoje smrti.

Kraj II dela.