20 мар Mukotrpan život Anrija de Tuluz-Lotreka I deo
Gimnazija „Uroš Predić“ Pančevo
Domaći rad za završni ispit školske 1972/73 godine/ junski ispitni rok
Oblast : Likovna umetnost
Tema: Mukotrpan život Anrija de Tuluz-Lotreka
Kandidat: Ljiljana Jezdemirović
U Pančevu, 25.V-1973
Anri de Tuluz-Lotrek, čuveni francuski slikar, čija su dela ovekovečila veseli, raskalašni i dekadentni Pariz sa kraja XIX veka kao i njegovo naličje – bedno stanovništvo Monmartra.
Rođen 1864. godine u jednoj od najstarijih plemnskih porodica Francuske. Od malena pokazuje veliku sklonost ka crtanju. Sa majkom, groficom Adelom, živeo je u zamku u Albiju. Tada je često provodio vreme crtajući lik svoje majke. Dečakov polazak u školu poremetio je spokojstvo njihovih dana. Kuća na bulevaru Malerb ispunila se smehom i topotom dečijih nogu. Veselo se igrao sa svojim drugom Morisom, zamišljao je da će biti kad odraste gusar i čak se pobratimio sa njim. Kada je Anrija otac odveo na trke konja tog dana Anri dobija i svog prvog učitelja slikarstva. Taj dan bio je nezaboravan za njega. Na trkama je video gluvonemog umetnika Prenstoa. Uradio je nekoliko studija konja i pokazao umetniku. Za njegove prve skicirane crteže Prenstoa je našao da Anri savršeno crta. Tako je počelo prijateljstvo gluvonemog Prenstoa i malog Anrija. Otac se u početku bunio jer se umetnošću bave samo obični siromašni ljudi. Ali grofica Adela nalazi razumevanje za Anrijevu umetnost i štiti ga. Mali Anri se trudio da joj dokaže da je za njega crtanje najlepša stvar na svetu .
Jednog jutra probudio se u groznici. Glava je brujala. Ruke i noge nije mogao da pokrene. Njegovoj teškoj bolesti nije našao leka ni obilazeći nekoliko godina u pratnji majke mnoge banje. Onda je došao i slučajan pad. Godine 1878. slomio je levu nogu, a posle petnaest meseci i desnu. Bolovi mu nisu prestajali. Nakon neopisivih patnji koje je Anri morao da preživi, prelomljene kosti su srasle.
Kada je imao 15 godina, on je još uvek bio mali i slab kao i onda kada je dobio prvi napad. Anri počinje naglo da raste, ali mu se rast ograničio samo na gornji deo tela. Grudi su mu se razvile kao u odrasla čoveka, ramena su mu bila široka, dok su mu noge ostale male i slabačke kao u deteta. Sa lica je nestalo detinjeg izraza. Fini, mali nosić pretvorio se u bezličnu izraslinu sa ogromnim nozdrvama. Usne su odebljale i postale jako crvene kao divlje meso. Oči su oslabile, pa je morao da nosi naočare. Kada ga otac posetio posle bolesti bio je razočaran Anrijevim izgledom. Bolelo ga je što je njegov jedini naslednik bio nakaza. Od tada se klonio Anrija.
Grofica Adela, divna kao žena i nenadmašna kao majka bila je za Anrija jedini stub oslonac i jedina kojoj je uvek dolazio kada je prema njemu život bio surov. Od tada su za nesrećnog budućeg slikara svi imali samo jednu reč: nakaza. Ostaje sasvim sam sa svojim knjigama i crtežima, a to nije mogao da podnese. Anri je toliko želeo da može slobodno da korača bez palice, da se smeje, da ima drugove i da crta. Da bi ugodio i prijatno iznanedio svoju majku, on počinje ozbiljno da radi i uči, a odmah zatim i maturira. Međutim, on ne želi da nastavi učenje, želi da se oda slikarstvu i protiv volje svoje majke.
Opet dolazi do susreta sa Prenstoom. Od samog početka razvilo se duboko i nežno prijateljstvo između starog slikara i sedamnaestogodišnjeg bogalja. Prenstoa je odmah zapazio neverovatan dar svog učenika, ali da se i u dečaku krije velika simpatija prema impresionizmu. Prenstoa je bio pristalica akademskog pravca u slikarstvu, tako da je vršio uticaj na Anrija i hteo je ukrotiti mladića koji je bio očaran jarkim bojama: žutom, crvenom, zelenom i plavom. Tada su se tražile tamne, uglađene i pažljivo crtane slike, sa nevericom su gledali na slike sa jarkim bojama impresionista. Prenstoa mu najpre daje časove crtanja, a kasnije i slikanja, ali mu dozvoljava da radi samo sa tamnim bojama. Anrija je terao da pravi crteže gipsanog modela nekada i do trideset i sedam puta. Njegov prvi susret sa bojama jako ga je uzbudio. Jednog jutra u ateljeu našao je kutiju sa bojama i čisto platno, ali Anrijevo uzbuđenje i sreća kratko je trajala jer je u kutiji našao samo tamne boje. Bio je veoma ljut na Prenstoa.
Ubrzo posle toga Anri de Tuluz-Lotrek počinje svoje akademske studije kao portreti i upisuje se u atelje profesora Bonaa. I tu nije mogao da upotrebljava boje koje je hteo i voleo. Profesor je navikao na već ustaljeni način slikanja. Tehnika je bila ista; prvo se podeli crtež na četiri dela i za osnovne senke se ne sme uzeti ni crvena ni plava već samo umbra. Profesor Bonaa nije video da se u Anriju krije veliki umetnik i talenat. Stalno vređajući ga i ponižavajući pred ostalim učenicima nesvesno je terao Anrija da bude još uporniji i da se više trudi oko svojih slika. Tu upoznaje svog prvog druga na studijama Anrija Rašu. On ga poziva da ruča sa njim kod Agostine u restoranu „Le Tambouri“. Anriju se veoma svideo Monmartr i vesela buka studenata u restoranu koji su se uvek oko nečega raspravljali. Rašu će mu mnogo pomoći da se snađe među ljudima Monmartra, da ih razume i da raspravlja istim takvim izrazima koje su upotrebljavali.
On se vremenom upoznavao sa svim lokalima gde su često navraćali njegovi drugovi, boemi. Anrijeva sposobnost da bude izdržljiv razbila je predrasude koje su oni gajili prema njemu. Pošto su voleli veoma mnogo da pričaju, žudeli su da ih neko sluša, u Anriju su otkrili prijatnog slušaoca kome su mogli da pričaju svoje ljubavne podvige, probleme i nevolje koje su uvek bile materijalne prirode. Često su dolazili k njemu i tražili da ih finansijski podpomogne, što je Anri i činio. Tako se Anri de Tuluz-Lotrek posle mesec dana potpuno odomaćio. U prvo vreme preselio se u atelje kod Rašua. Tako su protekli prvi dani na slikarskoj akademiji.
Sa dolaskom jeseni Anri se upisao u odeljenje profesora Kormana i počeo drugu godinu studiranja slikarstava. Anri je naučio na predavanjima da je lepota kamen temeljac umetnosti i da je umetnikov životni poziv da slika lepe slike, da boja mora oprezno da se stavlja na platno i pažljivo gladi četkicom, da pozadina mora uvek da bude crna ili tamno mrka, a kompozicija slike bezuslovno trouglasta. Profesor Korman, kao i njegov prethodnik nije otkrio talenat koji se krio u Anriju. Anrijev uspeh po njemu bio je odraz njegove dobre volje i marljivosti. I Anri je „marljivo“ gladio svoje slike, pažljivo odbacujući svoje omiljene svetle boje.
Na Monmartru sretao je mnogo poznatih imena u životu umetnosti. Tu je bio Kamij Pisaro, Žorž Sera, Renoar, Klod Mone, Sezan i Dega. Dega je želeo da im ukaže pre nego što završe studije i uđu u Salon, kakva ih beda i nezahvalnost očekuje.
Uskoro se Anri potpuno preseljava na Monmartr. Grofica Adele shvata da on ne može biti odvojen od svojih drugova, da je on sad deo njih i života na Monmartru. Ona ga je kao i uvek podržala. Anri je bio iznenađen i oduševljen. Nastavio je da radi i radio je neumorno. Sada je već svakodnevno išao sa drugovima u „L` Eli“. L` Eli je bila velika bučna sala za igranje. Ljudi su dolazili da se vesele i piju kuvano zašećereno vino. Za mlade pralje, modele, radnike ova sala je bila fantastičan svet gde su mogli da zaborave svoj težak i bedan život. Upravo Anri je često sedeći skicirao te devojke i mladiće u strastvenom zanosu igre i pesme, a najčešće igrao se kan kan. Među njima se isticala devojka La Guli koja je izvrsno igrala dugo tu napornu igru.
Uskoro je dolazilo proleće i Anriju se činilo da Monmartr nikada nije bio lepši. I tako je Anri veoma srećan završio svoju drugu godinu studiranja. Zajedno sa svojom majkom otišao je u Malrome. Posle one bučne atmosfere ovde mu je bilo i suviše mirno i nedostajale su mu diskusije svojih drugova i dobra jela kod Agostine. Tu je odlučio da uzme svoj atelje na Monmartru da bi na kraju treće godine svojih studija mogao da radi rad za prijem u Salon. Po povratku uzima svoj atelje u ulici Kolenkur. Nastojnica zgrade bila je ljubazna gospođa Mišalina Lube. Ona će Anriju postati druga majka i neće ga napustiti u najgorim i najtežim časovima njegovog života. Anri počinje pripreme za svoj prijemni rad. Za temu je uzeo Ikara. Posle dugih i temeljnih priprema počeo je da slika. Radio je marljivo trudeći se da zadovolji sve kriterujume tadašnjeg slikarstva i da što pre uđe u Salon.
U to vreme upoznaje Vinsenta Van Goga, koji je došao bratu Teu u Pariz, da bi počeo studije slikrstva. Tada je imao 32 godine, širokih ramena, riđ, vrlo neuredno obučen i vrlo osetljiv. Vinsent i Anri veoma će se zbližiti i to prijateljstvo održaće se do poslednjih Vinsentovih trenutaka. Vinsent je bio ushićen Luvrom, dok ga je Anrijeva generacija nazivala „starim grobljem“. Kada je prvi put otišao u atelje u ulici Kolenkur, divio se maloj skici kan kana. Govorio je kako su na njoj devojke žive kao da sada igraju, da bi on voleo da slika seljake na poljima, njihov zamor i da bi upotrebljavao najviše žutu boju, jer je ona „božija boja“. Sa sobom doneo je i svoje crteže i pokazao ih je Anriju. Vinsent je sumnjao u lepotu svojih crteža i u svoj talenat. Njegovi crteži su bili veličanstveni, prikazivao je obične ljude iz Holandije. Često je dolazio Anriju i molio da mu pomogne da nauči anatomiju.
Dok je slikao Ikara Anriju je u posetu došao otac. Bio je veoma elegantan kao i mnogo godina ranije, ali godine su ostavile trag razočarenja na njemu i Anri ga je potpuno razumeo. Uskoro Anri završava svog Ikara i to mu je pričinilo veliko olakšanje, nema više glađenja i to ga činilo veoma srećnim. Dok je stavljao svoje ime na platno gospođa Lube sa suzama u očima glasno je uzvikivala svoje divljenje.
I pored toga što je bio srećan što može živeti sa svojim prijateljima zajedno, imati svoj atelje na Monmartru, ipak je Anrija mučila želja da i on ima devojku kao i svi ostali. Zbog njegovog izgleda to je bilo nezamislivo. Jednom kad je jednoj devojci ponudio društvo ona mu je surovo odgovorila: „Kad bih ja imala takvo lice i takve trupce, otišla bih negde da se sakrijem.“. Bilo je to bolno saznanje za Anrija, istina koju je u sebi ponavljao i mučio sebe nedozvoljavajući da zaboravi da je nakaza. Tada je poželo da ga je majka pustila da umre.
Posle toga došao je još jedan udarac Anri de Tuluz-Lotrek nije primljen u Salon. U atelje je došao Korman i opet mu pričao da nema talenta i prefinjenosti, ali da će ipak zahvaljujući njegovom trudu uspeti. Anriju je svega bilo dosta rekao je u lice Koromanu sve što je mislio o njemu i njegovom shvatanju umetnosti. Hteo je da se to već jednom završi i ako je znao da će to biti kobno po njega.
Potpuno skrhan bolom povlači se sa majkom u zamak Malrome. Sada je bio daleko od Pariza i to mu je pružalo mir. Izjutra je šetao baštom, čitao knjige, spavao, a pred veče išao je sa majkom u duge šetnje. Hteo je da se iduće godine vrati knjigama i tako sebe zaštiti od uvreda. Sećao se često svog detinjstva i bolno vraćao misli u sadašnjost misleći u sebi da je nakaza.
U blizini njihovog poseda doselila se nova susetka Anželika de Fortenak. To je bila žena koja je skoro izgubila muža i ostala sama sa ćerkom Denizom. Jednog poslepodneva u kočiji sa ćerkom došla im je u posetu. Bila je još u crnini zbog žalosti, kada je ugledala grofica Adela veoma se obradovala. Baronica Anželika bila joj je školska drugarica iz zavoda „Sveto srce“. Njena ćerka Deniza imala je 17 godina i Anri još nije znao kakve će srećne trenutke provesti sa njom tog leta i kakvu ćemu ranu ostaviti.
Kraj I dela.