Nema svetlosti bez tame, ni tame bez svetlosti. Ali, šta se dešava kada se u jednom trenutku sudare svetlost i tama? Nastaje Praskozorje.
Nema svetlosti bez tame, ni tame bez svetlosti. Ali, šta se dešava kada se u jednom trenutku sudare svetlost i tama? Nastaje Praskozorje.
U svakom od nas večito se vodi borba između dobra i zla, naše tamne i svetle strane ličnosti. Tako je bilo i te noći sa mnom. Ležala sam iscrpljena ne toliko od prehlade koliko od isisavanja moje životne energije na poslu. Ne, to nije bila stvar „ne volim svoj posao“, to je bila stvar mučenja i psihičke torture. Bilo je kao da sam upala u živi pesak, što sam se više borila više sam tonula… hladno, užasno, uzaludno i iscrpljujuće.
Ležeći skoro potpuno isisana, kao vampir koji uzima svoju žrtvu da se prehrani, premotavajući šta sam sebi dozvolila, ali zapravo ne osećajući nijednu mogućnost bilo kakvog realnog osećaja od slabosti, već samo ponor i paralizu. Između jačine koja sam nekada bila i senke koja se sada sušila, pustila sam film „Džeri Megvajer“ da skrenem misli. Bila sam dete u osnovnoj školi kada sam kasetu iznajmljivala iz video – kluba. Satima sam sedela i premotavala film zbog zgodnog Tom Kruza. Bila su to sretna i bezbrižna vremena. Na kraju filma bila sam isto to dete sa voljom, željom i snagom za svim velikim snovima. Posle toliko godina bila sam kući, ono dete na koje sam potpuno zaboravila. To je bio trenutak gde se moj bol, bes, razočarenja, porazi, moje celokupno životno iskustvo sudarilo sa jačinom dečije snage da može da pobediti sve, onako mlado, nevino, gladno i prepuno očekivanja. Momenat visokog napona gde se svetlost probijala i uz prasak najavilo zoru mog novog životnog razdoblja.
Ja sam Isidora, velika lutalica, najviše po svojim mislima i zabačenim delovima džungle svog uma. Ljubomorni čuvalac svoje samoće, sluga umetnosti, majka svojih dela, ona koja uvek hoda ivicom tamne i svetle strane ličnosti. Dva najbolja prijatelja koja uvek jašu zajedno. Živim život u svom osećaju, stilu i ritmu. Sloboda nas“ludih“. Moja suština je u osećaju, isto kao i te noci kada se rodilo Praskozorje. Nije se radilo o filmu, vec o osećaju. Putem svojih maski želim da se ljudi prepoznaju, da nađu sebe ili dožive nešto novo, upoznaju sebe, da se ohrabre, da se oslikaju, da dožive adrenalinsku vožnju u svom svetu sa novim licem – ja.
U priču Praskozorja uključila sam moju majku Ljiljanu i svog najboljeg prijatelja Ivanu. Nas tri smo različite, ali nam zajednička ljubav.
Ja se zovem Ivana. Volim da pevam, čitam, otkrivam nove umetnike i da pišem. Veliki sam zaljubljenik u romantiku. Ne volim što se zbog pritiska medija i forsiranja pogrešnih stvari izgubio osećaj za dobru muziku i prave vrednosti. U razgovoru kako nas guši posao i svakodnevnica koja nas okružuje, ali je deo naših života, Isa je dala predlog da pokrenemo nešto naše. Nešto što ćemo raditi s ljubavlju, biti zaista mi, pokazati, podeliti sa drugima, konektovati se sa njim, a i oni sa nama. Ideja mi se odmah dopala, jer bih se prvi put posle milion kukanja zaista zauzele za nesto što obe već odavno želimo. Putem svojih tekstova želela bih da stvorim kutak koji će okupljati ljude slične nama i koji će biti raspoloženi za jedno dobro druženje i ćaskanje daleko od svakodnevnice.
Moje ime je Ljiljana. Rođena sam u Pančevu 1954. godine. Od malena me interesovalo sve što je vezano za umetnost, arihiktetura, slikarstvo, dizajn, moda, enterijeri, dekoracije itd; U slikarstvu najviše volim impresionizam. Njihov način izražavanja boja i svetla. Izazov mi predstavlja slikanje ženskih likova. Žena po mom mišljenju je večita inspiracija lepote. Moje slike predstavljaju traženje lepog u nama i u životu onako kako ja vidim i doživljavam na svoj način. Nakon ohrabrivanja prihvatila sam poziv moje ćerke da zajedno krenemo na nepoznato i uzbudljivo putovanje zvano Praskozorje. Drago mi je da cu biti u prilici da svoje poglede kroz slike podelim i sa drugima i nadam se da ce istinski uživati u njima koliko i ja.